Humanizam je bio evropski renesansni kulturni i filozofsko-naučni pokret
koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči
predstavljao je pokušaj obnove klasične kulture. Nastao je u 15. veku.
Smatralo se da proučavanje starih
pisaca i usvajanje novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka, pa su to
proučavanje nazvali čovečanskom naukom, te je po tome i čitav novi pokret
nazvan humanizam. Nastao je kao reakcija na svemoć crkve. Italija predstavlja kolevku humanizma, odakle on
nastavlja dalje širenje.
Vera u čovekove intelektualne i
kreativne sposobnosti, njegov kapacitet za razumevanje drugih i kontrolu nadprirodom ujedno sa osećajem individualizma, obeležilo je
renesansu širom Evrope. Ovi razvoji bili su manifestacije renesansnog
intelektualnog pokreta koji je poznat kao humanizam. Ime humanizam je kovanica
nemačkih istoričara iz 19. veka, koje je imalo za cilj da opiše renesansno
shvatanje važnosti klasičnih studija. Međutim, iako sama reč može biti izum 19.
veka, ona se bazira na italijanskoj reči iz 15. veka koja
se koristila za opis učitelja humanih nauka. Reč u stvari potiče od lat. studia humanitatis, pojma koji se primenjivao na klasične
studije koje su obuhvatale klasični latinski i grčki jezik, gramatiku, poeziju, retoriku i filozofiju morala.
Humanizam je stavio naglasak na najviši
stepen razvoja čovekovih vrlina, uključujući kvalitete kao što su razumevanje,
saosećanje, milost, hrabrost, rasuđivanje, elokventnost i ljubav prema časti.
Zastupao je čovekovu potrebu da bude deo zajednice i aktivno učestvuje u njoj,
ali i potrebu da se iz nje izdvoji i prepusti refleksiji i meditaciji. U
humanističkoj misli, čovek je centar univerzuma, obdaren ličnom slobodom i inteligencijom koja mu omogućava da razume
svet u kom živi i postigne šta god je sebi postavio kao cilj. U samom centru
humanizma leže ideje o dostojanstvu i individualizmu.
Humanistička verovanja dala su povod za
ideju o univerzalnom čoveku, poznat takođe pod imenom renesasni
čovek. To bi bio neko ko je vrstan u svim oblastima znanja, po renesansnim
shvatanjima, majstor u umetnosti i slavljen u društvu. Ideja o univerzalnom
čoveku ima svoje poreklo u pisanju Leona Batiste Albertija, čije su knjige
o umetničkoj teoriji učinile veoma mnogo za uobličavanje umetnosti renesanse
ali i za podizanje statusa umetnika od običnog zanatlije do intelektualca. Sam
Alberti je bio prvoklasni primer univerzalnog čoveka pošto ne samo da je bio
teoretičar umetnosti, već je bio i ostvareni arhitekta,slikar, klasicista,pesnik, naučnik i matematičar.
Leonardo da Vinči
Renesansa je kulturno-istorijski
pojam koji je najpre označavao doba od 1350. do 16. veka kao
period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom
označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba,
naročito u Italiji.
Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno - duhovni sadržaj
ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Pored toga, ovaj
pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinska renesansa. Od 19. veka se
u istoriografiji koristi da označi epohu.
Renesansa zanimanjem za prirodu kod čoveka ponovo
oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15.
veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se
najintenzivnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji.
Slikari
preporoda reševaju sve više probleme dubine prostora, i oseće se sistematski
put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek
preovlađije slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine.
Kasnije 30-40- tih godina15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim
bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona
bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen
modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar
ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike
imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim
dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u
savremenim prostorima a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi
ljudi. Vidimo slikari slikaju i poznate ličnosti a neretko među njih stavljaju
i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti.
Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na
slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje
je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su
neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek.
